Оживљена је стара народна светковина некад одржавана овде на пропланку – тромеђи општина Ивањица, Нова Варош и Сјеница, на месту некадашње границе око које су се у прошлости водили крвави бојеви за слободу Србије, о чему сведочи споменик палим јаворским јунацима. Сабор је организовала хуманитарна организација „Стара Рашка” из Београда, у сарадњи са општинама на овом подручју, у жељи да оживи цео овај планински крај из којег је, како и песма рече, многе пут одвео далеко од завичаја. Главни садржаји саборског окупљања догађали су се око споменика борцима изгинулим на Јавору и оближњем Калипољу током ратова за независност Србије (1876–1878). Ту је одржан помен тим јунацима и другима овде страдалим у ослободилачким ратовима, који је служио владика жички Хризостом, и освештан темељ будуће цркве – спомен- костурнице која ће се градити крај споменика. О значају јаворског рата говорио је др Живота Марковић. Недалеко одатле, обављено је и освећење темеља старорашке куће, објекта чија градња предстоји, а намењен је развоју туризма у овом крају. Одржан је и пригодан час историје, а за забаву окупљених побринули су се свирачи, играчи и певачи уз изворну и модерну музику. Наравно, сабор није могао да протекне ни без шатри и кафана, јагањаца на ражњу и лонаца пуних свадбарског купуса, разних ђаконија за јело и свакојаких дрангулија за продају. Обративши се окупљенима Војин Вучићевић, председник организације „Стара Рашка”, нагласио је значај обнове Сабора и зближавања људи овог краја, као и повезивања младих да заснују породице и оживе село. Да буде више бракова и деце, повећа се стопа наталитета и ојача борба против „беле куге”, истакао је он. Будући да се уочи Сабора прочула прича да би, у складу са све чешћим браковима између наших нежења у планинским селима и младих девојака из Албаније које овде долазе да живе, за ову прилику могао да дође већи број Албанки, потенцијалних удавача, Вучићевић је објаснио зашто се то, ипак, није догодило:

Било је и неких дезинформација које су их спречиле, а превагнуло је то што је тамо обичај да момци долазе код њих да их просе, а не да девојке просе момке.

Ипак, многе нежење које су се сјатиле са разних страна јуче на Јавор у жељи да виде и наше, па и албанске удаваче, нису сасвим остале празних шака. Уместо девојака из Албаније стигле су – проводаџије. Групицу из Скадра предводио је Павле Брајовић, који се, као председник тамошњег удружења Срба и Црногораца, понудио да буде веза између младожења из Србије и удавача из северне Албаније.

Ми сарађујемо са „Старом Рашком” на овим везама, циљ нам је да тамо створимо институционални систем како бисмо упознавали младе људе и развијали везе

објашњава Брајовић. Девојке нису дошле у најављеном броју, обичај је и код њих да им просци лично дођу. Тамо су оне, иначе, већином добре и радне, спремне су да живе на селу и удају се у Србији. Одмах су се за Павлову причу заинтересовале неке нежење, видевши прилику да њиховој самоћи дође крај. Комшије из аранђеловачких села Гараши и Јеловик, 47-годишњи Рајко Продановић и деценију од њега старији Драгомир Плећевић, домаћини са неколико хектара земље, добрим кућама и механизацијом, али неожењени, распитивали су се о девојкама из Албаније.

Није лако бити сам, жена је потребна, нема везе одакле је, Албанка или нека друга свеједно је

каже Плећевић, док Продановић напомиње да нашим девојкама живот на селу није баш прирастао за срце. А бракови момака из српских села и девојака из Албаније, које су углавном католичке вероисповести, већ су постали уобичајени за подручје Рашке области. Кажу да је око шездесетак таквих парова отпочело заједнички живот и да се лепо слажу. На Сабору на Јавору јуче смо срели будуће супружнике Златка Мунића, из Сјенице, и Албанку Веру Ђенеши, из Скадра, који у Сјеници заједно живе годину дана. Ускоро ће се венчати у цркви. Насмејана плавокоса девојка, која српски већ добро говори, каже да јој је овде добро, у Србији је боље него у Албанији, где, како рече, нема увек струје. Својим зетом Златком задовољан је и њен брат Гег, који је седео поред сестре и зета на овој свечаности.